ГРАМАТИКА – I РАЗРЕД

Градиво граматике у првом разреду обухвата упознавање са основним појмовима о језику, гласовним системом српског језика, гласовним променама и алтернацијама, акцентима и развојем српског књижевног језика. Посебна пажња посвећена је правилном разумевању језичких појава и њиховој примени у говору и писању.

ОБЛАСТИ КОЈЕ СЕ ОБРАЂУЈУ

• Општи појмови о језику
• Фонетика
• Гласовне промене и алтернације
• Прозодија
• Историја српског књижевног језика

Свака област садржи јасна објашњења основних појмова, прегледне примере и табеле, систематизацију градива, као и проверу знања са решењима.

ОПШТИ ПОЈМОВИ О ЈЕЗИКУ

Језик је најсложеније и најмоћније средство људског споразумевања. Њиме изражавамо мисли и осећања, стичемо и преносимо знања, стварамо и чувамо културу.

Место језика у људском животу

Језик можемо посматрати на три начина:

• као својство читавог људског рода – општељудска појава;
• као својство одређене заједнице – друштвена појава;
• као особен начин говора сваког човека – индивидуална појава.

Способност усвајања језика својствена је човеку. Међутим, сваки појединачни језик настаје, развија се и мења у одређеној друштвеној заједници. Истовремено, сваки човек употребљава језик на особен начин.

Језик као систем знакова

Језик је систем знакова који служи комуникацији међу људима и омогућава човеку развијен друштвени и духовни живот.

Систем је организована целина чији су делови међусобно повезани. Језички знак повезује одређени гласовни облик са значењем.

На пример, реч пас повезује појам одређене животиње са гласовним низом п-а-с. Та веза није природна, већ је прихваћена у одређеној језичкој заједници. Зато се иста животиња на енглеском назива dog, на француском chien, а на немачком Hund.

Језички нивои

Језик је хијерархијски уређен: јединице нижег реда повезују се и граде јединице вишег реда.

фонеме → морфеме → речи → синтагме → реченице → текстови

• Фонема је најмања језичка јединица која може да разликује значење речи.
• Морфема је најмања језичка јединица која има значење или граматичку функцију.
• Реч је самостална језичка јединица која има значење.
• Синтагма је скуп речи повезаних у једну целину.
• Реченицом исказујемо целовиту поруку.
• Текст је смислено повезана целина састављена од реченица.

Скуп правила према којима се језичке јединице повезују чини граматику једног језика.

Основна својства језика

Језик је:

• хијерархијски организован – јединице нижег реда граде јединице вишег реда;
• економичан – од малог броја гласова настаје велики број речи и реченица;
• продуктиван – човек може стварати и разумети исказе које никада раније није чуо;
• „измештен” у простору и времену – њиме говоримо и о ономе што није овде и сада;
• културно преносив – усвајамо га у заједници и преносимо новим генерацијама.

Функције језика

• комуникацијску – служи споразумевању;
• сазнајну – омогућава стицање и преношење знања;
• културну – чува искуство, традицију и вредности заједнице;
• емоционалну – омогућава изражавање осећања;
• естетску – служи уметничком обликовању језика;
• контактну – служи успостављању и одржавању контакта међу саговорницима.

Науке које се баве језиком

Наука која проучава језик назива се лингвистика.

Најважније лингвистичке дисциплине су:

• фонетика и фонологија – проучавају гласове и фонеме;
• морфологија – проучава облике и грађење речи;
• синтакса – проучава реченицу и односе међу речима;
• лексикологија – проучава речи и њихова значења;
• стилистика – проучава начине употребе језика;
• дијалектологија – проучава дијалекте;
• социолингвистика – проучава однос језика и друштва;
• психолингвистика – проучава однос језика и психичких процеса.

СИСТЕМАТИЗАЦИЈА

• Језик је најсложеније средство људског споразумевања.
• Он је општељудска, друштвена и индивидуална појава.
• Језик је организован систем знакова.
• Језичке јединице нижег реда граде јединице вишег реда.
• Језик се усваја у заједници, преноси новим генерацијама и непрестано се мења.

ПРОВЕРИ ЗНАЊЕ

1. На која три начина можемо посматрати језик?
2. Шта значи да је језик систем знакова?
3. Поређај језичке јединице од најниже до највише.
4. Наведи основна својства језика.
5. Која наука проучава однос језика и друштва?

ФОНЕТИКА

Фонетика проучава гласове: начин њиховог настанка и артикулације, као и њихова акустичка својства. Фонологија проучава функцију гласова у језичком систему.

Глас је најмања јединица говора.

Глас и фонема

Гласови настају покретима говорних органа. Иако један глас можемо изговорити на различите начине, нису све разлике у изговору важне за значење речи.

Фонема је најмања језичка јединица која има разликовну или дистинктивну функцију.

На пример, речи коса и коза разликују се само по гласовима с и з, али та разлика мења значење речи. Зато су /с/ и /з/ различите фонеме.

У српском језику постоји 30 фонема.

Фонема и алофон

Једна фонема може се у говору остварити на више начина. Различите гласовне реализације исте фонеме називају се алофони.

У речима Ана и напред фонема /н/ остварује се као алвеоларни глас. Међутим, у речи банка она се под утицајем задњонепчаног гласа к изговара на задњем непцу, као [ŋ].

Слично томе, фонема /м/ у речи Маја изговара се двоуснено, док се у речи трамвај, под утицајем уснено-зубног гласа в, остварује као уснено-зубни глас.

Важно: Алофони не служе разликовању значења речи. Они су само различите изговорне реализације исте фонеме.

Основна подела гласова

Према томе да ли ваздушна струја слободно пролази кроз говорни канал или наилази на препреку, гласови се деле на:

• самогласнике или вокале;
• сугласнике или консонанте.

Сугласници се даље деле на:

• сонанте;
• шумне сугласнике.

Самогласници

Самогласници или вокали јесу гласови при чијем изговору ваздушна струја слободно пролази кроз говорни канал.

У српском језику има пет самогласника: А, Е, И, О, У

Сви самогласници су звучни гласови и представљају чисте тонове.

Самогласници се деле према:

• хоризонталном положају језика;
• вертикалном положају језика;
• положају усана.

Подела самогласника према положају језика

Положај језика	Предњи ред	Средњи ред	Задњи ред
Високи	И		У
Средњи	Е		О
Ниски		А

Према хоризонталном положају језика, самогласници могу бити:

• предњег реда: и, е;
• средњег реда: а;
• задњег реда: о, у.

Према вертикалном положају језика, самогласници могу бити:

• високи: и, у;
• средњи: е, о;
• ниски: а.

Подела самогласника према положају усана

Према положају усана, самогласници се деле на:

• нелабијализоване – а, е, и;
• лабијализоване – о, у.

При изговору гласова о и у усне су заокружене.

Сугласници

Сугласници или консонанти јесу гласови при чијем изговору ваздушна струја наилази на препреку у говорном каналу.

Они се деле на: сонанте и шумне сугласнике.

Сонанти

При изговору сонаната ствара се слабији шум, а тон је израженији. Сви сонанти су звучни и немају безвучне парњаке.

Сонанти српског језика су: В, Ј, Л, Љ, М, Н, Њ, Р

Шумни сугласници

При изговору шумних сугласника говорни органи стварају препреку ваздушној струји, услед чега настаје изразит шум.

Шумни сугласници могу бити звучни и безвучни.

Подела сугласника према месту артикулације

Место артикулације одређујемо према томе који говорни органи учествују у стварању препреке ваздушној струји.

Место артикулације	Сонанти	Шумни сугласници
Двоуснени (билабијални)	М	Б, П
Уснено-зубни (лабиодентални)	В	Ф
Зубни (дентални)		Д, Т, З, С, Ц
Алвеоларни	Н, Л, Р
Предњонепчани – тврди		Ж, Ш, Џ, Ч
Предњонепчани – меки	Ј, Љ, Њ	Ђ, Ћ
Задњонепчани (веларни)		Г, К, Х

Подела сугласника према начину артикулације

Начин артикулације одређујемо према томе каква се препрека ствара и како ваздушна струја пролази кроз говорни канал.

Начин артикулације	Сонанти	Шумни сугласници
Назални	М, Н, Њ
Латерални	Л, Љ
Вибрантни	Р
Полувокални	В, Ј
Праскави или експлозивни		Б, П, Д, Т, Г, К
Сливени или африкате		Ц, Џ, Ч, Ђ, Ћ
Струјни или фрикативни		Ф, З, С, Ж, Ш, Х

Подела сугласника према звучности

Према томе да ли гласне жице трепере приликом њиховог изговора, шумни сугласници деле се на звучне и безвучне.

Звучни	Б	Д	Г	Џ	Ђ	З	Ж
Безвучни	П	Т	К	Ч	Ћ	С	Ш

Безвучни су и сугласници Ф, Ц и Х, али они немају звучне парњаке.

Сви самогласници и сви сонанти су звучни.

Како описујемо један сугласник

Приликом описивања сугласника одређујемо:

1. да ли је сонант или шумни сугласник;
2. место артикулације;
3. начин артикулације;
4. звучност.

Примери:

• Д је звучни зубни праскави шумни сугласник.
• Т је безвучни зубни праскави шумни сугласник.
• Р је звучни алвеоларни вибрантни сонант.
• Ш је безвучни тврди предњонепчани струјни шумни сугласник.

СИСТЕМАТИЗАЦИЈА

• Глас је најмања јединица говора.
• Фонема је најмања језичка јединица која има разликовну функцију.
• Алофони су различите гласовне реализације исте фонеме.
• Гласови се деле на самогласнике и сугласнике.
• Сугласници се деле на сонанте и шумне сугласнике.
• Сугласнике одређујемо према месту и начину артикулације и према звучности.
• Сви самогласници и сонанти су звучни.
• Безвучни сугласници ф, ц и х немају звучне парњаке.

ПРОВЕРИ ЗНАЊЕ

1. Одреди особине сугласника Г

а) према месту артикулације

б) према начину артикулације

в) према звучности

2. Наведи безвучне зубне сугласнике.

3. Наведи предњонепчане сонанте.

4. Наведи све струјне сугласнике.

5. Промени гласове и добиј нову реч.

У речи ЛАВА замени:

• алвеоларни латерални сонант алвеоларним вибрантним сонантом;
• уснено-зубни сонант безвучним задњонепчаним експлозивним сугласником.

Како гласи тако добијена реч?

6. Опиши наведене сугласнике. За сваки сугласник одреди место артикулације, начин артикулације и звучност: Б, Љ, Ц, Ж.

7. Заокружи тачан одговор

У речима банка, ништа, напред:

а) Н је фонема у све три речи;

б) Н је фонема само у речима ништа и напред;

в) Н није фонема ни у једној речи.

8. Одреди којој групи према хоризонталном и вертикалном положају језика припадају: И, А, О

Прикажи решења

1. Г је задњонепчани, праскави и звучни шумни сугласник.
2. Безвучни зубни сугласници су: Т, С, Ц.
3. Предњонепчани сонанти су: Ј, Љ, Њ.
4. Струјни сугласници су: Ф, З, С, Ж, Ш, Х.
5. Л замењујемо гласом Р, а В гласом К. Добијена реч је РАКА
6. Сугласници:

• Б је звучни двоуснени праскави шумни сугласник.
• Љ је звучни меки предњонепчани латерални сонант.
• Ц је безвучни зубни сливени шумни сугласник.
• Ж је звучни тврди предњонепчани струјни шумни сугласник.

7. Тачан одговор је a).
8. Вокали:

• И је високи самогласник предњег реда.
• А је ниски самогласник средњег реда.
• О је средњи самогласник задњег реда.

ГЛАСОВНЕ ПРОМЕНЕ И АЛТЕРНАЦИЈЕ

Гласовне промене настају приликом промене и грађења речи, када гласови утичу једни на друге. Гласовна алтернација представља смењивање једног гласа другим у различитим облицима исте речи или у сродним речима.

Сугласничке промене

Гласовна промена	У чему се састоји	Примери
Једначење по звучности	Први шумни сугласник прилагођава се другом по звучности	без + праван → бесправан; из + цепати → исцепати
Једначење по месту изговора	С и З испред предњонепчаних сугласника прелазе у Ш и Ж; Н испред Б и П прелази у М	раз + чистити → рашчистити; стан + бени → стамбени
Губљење сугласника	Један сугласник губи се из тешко изговорљиве сугласничке групе	од + делити → оделити; радостан – радосна
Палатализација	К, Г, Х прелазе у Ч, Ж, Ш	јунак – јуначе; Бог – Боже; дух – душа
Сибиларизација	К, Г, Х прелазе у Ц, З, С	јунак – јунаци; нога – нози; орах – ораси
Јотовање	Ненепчани сугласник испред Ј прелази у предњонепчани	млад – млађи; груб – грубљи; брз – бржи

Важна одступања

Гласовне промене не спроводе се увек доследно.

• Једначење по звучности не бележи се у речима: председник, одштампати, подстанар, предшколски.
• Једначење по месту изговора не бележи се у речима: разљутити, странпутица, једанпут.
• Сугласници се задржавају у речима: најјачи, противвредност, попустљив, протестни…
• Палатализација се не врши у примерима: Данка – Данкин, девојчица – девојчицин;
• Сибиларизација се не врши у примерима: бака – баки, сека – секи, коцка – коцки, праћка – праћки.
• Јотовање се не врши у речима: инјекција, конјугација, разјединити, надјачати.

Самогласничке промене и алтернације

Гласовна промена или алтернација	У чему се састоји	Примери
Непостојано А	А се јавља у једним облицима речи, а изостаје у другим	момак – момка; добар – добри
Промена Л у О	Л на крају слога прелази у О	радио – радила; нашао – нашла
Промена О у Е	Иза предњонепчаних сугласника на крају основе о се мења у е.	краљем, краљеви, краљев
Превој вокала	У истом корену смењују се различити самогласници	бирати – изабрати – избор
Покретни самогласници	А, Е, а ређе У, могу се јавити на крају појединих облика речи	сад – сада; лепог – лепога
Асимилација и сажимање	Два самогласника изједначавају се и сажимају	мојега → моога → мога

Промена О у Е

Промена о у е јавља се у наставцима неких облика речи. Избор самогласника зависи од природе сугласника који му претходи.

Иза предњонепчаних сугласника ј, љ, њ, ћ, ђ, ч, џ, ж, ш најчешће долази Е, а иза осталих сугласника О.

Примери: краљем; ножем; учитељем; младићем; краљеви; краљев.

Промена се јавља:

• у инструменталу једнине именица мушког и средњег рода;
• у наставцима за множину;
• у присвојним придевима изведеним наставцима -ов и -ев.

Дисимилација

Ако се испред наставка налази самогласник е, често долази до разједначавања и употребљава се наставак -ом:

Примери: Бечом; зецом; кејом; јежом.

У неким речима употребљавају се оба облика:

• мразом и мразем;
• кључаром и кључарем;
• новинаром и новинарем.

Превој вокала

Превој вокала је стара гласовна промена која се састојала у смењивању самогласника у корену једне речи.

Данас је препознајемо у различитим облицима исте речи и у сродним речима:

• бирати – изабрати – избор;
• тећи – ток;
• звати – зовем – позив;
• рећи – пророк – прорицати;
• извор – извирати;

Превој вокала понекад се огледа и у промени дужине самогласника.

СИСТЕМАТИЗАЦИЈА

• Палатализација: К, Г, Х → Ч, Ж, Ш.
• Сибиларизација: К, Г, Х → Ц, З, С.
• Јотовање настаје у додиру ненепчаног сугласника са гласом Ј.
• Непостојано а јавља се у једним облицима речи, а изостаје у другим.
• Промена л у о везана је за положај гласа л на крају слога.
• Код промене о у е избор наставка зависи од претходног сугласника.
• Превој вокала представља смењивање самогласника у корену речи.

ПРОВЕРИ ЗНАЊЕ

1. Заокружи пример промене О у Е

а) плести – плот
б) твом – твоме
в) градом – краљем

2. Напиши трпни придев следећих глагола: спасити, возити, увести (робу), пренети, односити.

3. Одреди гласовне промене у следећим речима: задаци, изузеци, грубљи, јачи, рашчистити, стамбени, бесправан

4. Допиши гласове који недостају: МИЛ__ИН (: Милка), ПРЕХРА__БЕНИ (прехран + бени), РА__ЧИСТИТИ (раз + чистити), БЕ__ПРАВАН (без + праван), О__ШТАМПАТИ (од + штампати), ПРАЋ__И (: праћка), И__ЧУЂАВАЊЕ (из + чуђавање), ГРА__СКИ (град + ски), КО__ЦА (: кобац; ген. једн.)

5. Подвуци речи у којима је извршена промена Л у О: У просторијама Соколског дома нашао се један стари телефон и две добро очуване стоне лампе.

Прикажи решења

1. Тачан одговор је в) градом – краљем.
2. спасити – спасен; возити – вожен; увести – увезен; пренети – пренесен; односити – одношен. НАПОМЕНА: Само код глагола који се завршавају на -ити долази до јотовања!

3. Гласовне промене

• задаци – сибиларизација; непостојано а и губљење сугласника
• изузеци – сибиларизација; непостојано а и губљење сугласника
• грубљи – јотовање;
• јачи – јотовање;
• рашчистити – једначење по звучности и месту изговора;
• стамбени – једначење по месту изговора;
• бесправан – једначење по звучности.

4. Милкин; прехрамбени; рашчистити; бесправан; одштампати; праћки; ишчуђавање; градски; копца.

5. Промена л у о извршена је у речима нашао и стоне.

ПРОЗОДИЈА

Прозодија проучава чиниоце говора који се не везују за појединачне гласове већ се простиру на веће говорне целине: слогове, речи и реченице.

Најважнија прозодијска појава у вези са слогом и речју јесте акценат речи. За реченицу су важни интонација, реченични акценат и пауза.

Акценат речи

Акценат је нарочито истицање једног слога у речи јачином, висином и трајањем изговора.

Носилац акцента је самогласник. Акценти српског књижевног језика разликују се:

• према трајању – дуги и кратки;
• према тону – силазни и узлазни.

Комбиновањем трајања и тона добијамо четири акцента.

Четири акцента српског књижевног језика

Акценат	Знак	Примери
Дугосилазни	̑	су̑нце, ма̑јка
Дугоузлазни	´	ре́ка, на́род
Краткосилазни	̏	ку̏ћа, ки̏ша
Краткоузлазни	`	во̀да, о̀тац

Место акцента у речи

Једна реч, по правилу, има један акценат. Изузетак су поједине сложенице и неке стране речи.

Реч	Први или једини слог	Унутрашњи слогови	Последњи слог
Једносложне речи	дугосилазни или краткосилазни	—	—
Двосложне речи	сва четири акцента	—	без акцента
Тросложне и вишесложне речи	сва четири акцента	само дугоузлазни или краткоузлазни	без акцента

Из табеле закључујемо:

• на првом слогу могу стајати сва четири акцента;
• на унутрашњим слоговима могу стајати само узлазни акценти;
• на последњем слогу не може стајати ниједан акценат;
• једносложне речи могу имати само силазни акценат.

Разликовање значења акцентом

Акценат може имати разликовну или дистинктивну функцију. Речи истог гласовног састава могу имати различито значење ако се разликују по акценту или дужини.

Примери:

• грȃд – насељено место / грȁд – врста падавине.
• лŷк – врста оружја / лу̏к – врста поврћа

Ненаглашени дуги слогови

Ненаглашени слогови, као и наглашени, могу бити дуги или кратки. Дуги ненаглашени слогови могу се налазити само после наглашеног слога. Зато се називају и послеакценатске дужине.

Послеакценатске дужине нарочито се јављају:

• у генитиву и инструменталу једнине именица женског рода;
• у генитиву множине;
• у наставцима одређеног вида придева;
• у компаративу и суперлативу;
• у појединим глаголским облицима.

Послеакценатска дужина такође може имати разликовну функцију. Зато је у правилном изговору важно чувати и акценат и дужину ненаглашених слогова.

Ненаглашене речи – клитике

Речи које немају сопствени акценат већ се изговарају заједно са суседном акцентованом речју називају се клитике.

Постоје две врсте клитика:

• проклитике;
• енклитике.

Проклитике

Проклитике стоје испред акцентоване речи и са њом чине једну акценатску целину.

Проклитике су најчешће:

• предлози: у, на, о, кроз, пред, с(а), због, осим итд.;
• везници: и, или, а, али, него, јер, да, док итд.;
• речца не.

Када се глаголски облик негира речцом не, преношење силазног акцента на проклитику уобичајено је и нормативно, до се узлазни акценти не преносе.

Енклитике

Енклитике стоје иза акцентоване речи и изговарају се заједно са њом.

Енклитике су:

• ненаглашени облици помоћног глагола јесам: сам, си, је, смо, сте, су;
• ненаглашени облици помоћног глагола бити: бих, би, би, бисмо, бисте, би;
• ненаглашени облици глагола хтети: ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће;
• кратки облици личних заменица: ме, те, га, је, ју, нас, вас, их, ми, ти, му, јој, нам, вам, им;
• речца ли;
• повратна речца се.

Енклитике не могу стајати:

• на почетку реченице;
• непосредно после паузе;
• после знака интерпункције;
• иза дуже синтагме.

СИСТЕМАТИЗАЦИЈА

• Прозодија проучава акценат, тон, трајање, темпо, ритам и паузе.
• Српски књижевни језик има четири акцента.
• Акценти могу бити дуги или кратки и силазни или узлазни.
• Силазни акценти могу стајати само на првом слогу.
• Узлазни акценти могу стајати на првом и унутрашњим слоговима, али не на последњем.
• Једносложне речи могу имати само силазни акценат.
• Ненаглашени дуги слогови могу се јавити само после наглашеног слога.
• Проклитике стоје испред, а енклитике иза акцентоване речи.

ПРОВЕРИ ЗНАЊЕ

1. Повежи акценат са његовом особином

• дугосилазни;
• дугоузлазни;
• краткосилазни;
• краткоузлазни.

а) кратак акценат чији тон расте;
б) дуг акценат чији тон пада;
в) кратак акценат чији тон пада;
г) дуг акценат чији тон расте.

2. Допуни правила

а) Силазни акценти могу стајати само на … слогу.

б) Узлазни акценти не могу стајати на … слогу.

в) Једносложне речи могу имати само … акценте.

г) Ненаглашени дуги слогови могу стајати само …. наглашеног слога.

3. Одреди врсту клитике: не, сам, ли, у, му, да

Прикажи решења

1. дугосилизни б), дугоузлазни г), краткосилазни в), краткоузлазни а)
2. а) првом; б) последњем; в) силазне; г) после.
3. не – проклитика; сам – енклитика; ли – енклитика; у – проклитика; му – енклитика; да – проклитика.

ИСТОРИЈА СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА ДО 19. ВЕКА

Историја српског књижевног језика обухвата развој писмености и књижевних језика које су Срби употребљавали од средњег века до савременог доба.

Почеци словенске писмености

Сви словенски језици развили су се из прасловенског језика. После насељавања Словена на различите територије настале су три групе словенских језика:

• источнословенска група: руски, белоруски и украјински;
• западнословенска група: пољски, чешки, словачки, горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски;
• јужнословенска група: српски, хрватски, словеначки, македонски и бугарски.

У IX веку великоморавски кнез Растислав затражио је од византијског цара Михаила III учитеље који ће ширити хришћанство на словенском језику. Цар је у Моравску послао учену браћу из околине Солуна – Константина (Ћирила) и Методија.

Константин је створио прво словенско писмо – глагољицу. Браћа су на словенски језик превела најважније богослужбене књиге.

Године 863. стигли су у Моравску. Овај догађај назива се Моравска мисија, а 863. година сматра се почетком словенске писмености.

Старословенски језик

Старословенски језик био је први књижевни језик свих Словена. Настао је на основу словенског говора из околине Солуна, који су Ћирило и Методије познавали.

Прво словенско писмо била је глагољица, а касније је настала ћирилица, обликована према грчком писму. Њен настанак везује се за рад ученика Ћирила и Методија, највероватније у Преславској књижевној школи.

Једно од најзначајнијих дела о почецима словенске писмености јесте расправа О писменима Црнорисца Храбра, настала крајем IX или почетком X века.

Најзначајнији сачувани споменици старословенског језика су:

• глагољски: Маријино јеванђеље, Гришковићев одломак апостола и Михановићев одломак;
• ћирилски: Темнићки натпис.

Српскословенски језик

Преписујући богослужбене књиге, српски писари су у старословенски језик уносили особине свог народног говора. Тако је настала српска редакција старословенског језика, која се назива српскословенски језик.

Српскословенски је био књижевни језик Срба од XI или XII века до тридесетих година XVIII века.

Различите националне редакције старословенског језика заједнички се називају црквенословенским језицима.

Најважнији споменици српске писмености

Мирослављево јеванђеље

Мирослављево јеванђеље настало је крајем XII века за захумског кнеза Мирослава. Писано је на пергаменту, ћириличким уставним писмом, а украшено је иницијалима и минијатурама у боји и злату.

Запис Глигорија дијака на маргини рукописа представља један од најстаријих трагова изворног књижевног стварања код Срба.

Мирослављево јеванђеље данас се чува у Народном музеју у Београду. Унеско га је 2005. године уписао у регистар „Памћење света“.

Житија

Житија су дела црквене намене у којима се описује живот светитеља. Најстарије сачувано српско житије јесте Житије Светог Симеона, које је почетком XIII века написао Свети Сава.

Значајна су и житија Светог Саве која су написали Доментијан и Теодосије.

Текстови на народном језику

Поред српскословенског, у средњем веку употребљаван је и народни језик, нарочито у правним и пословним документима.

Најзначајнији споменици су:

• Повеља Кулина бана из 1189. године – текст трговачке и правне намене;
• Душанов законик из 1349. године – написан народним језиком са елементима српскословенског.

Рускословенски језик

У XVIII веку Срби у Хабзбуршкој монархији били су изложени верским и политичким притисцима. Српска црква затражила је помоћ од Русије.

Руски учитељ Максим Суворов отворио је у Сремским Карловцима Славјанску школу, а Емануил Козачински је 1733. године отворио Латинску школу.

Посредством ових школа међу Србима се проширио рускословенски језик – руска редакција старословенског језика.

Рускословенски је био у употреби од тридесетих година XVIII века до друге половине XVIII века. Данас се употребљава у богослужењу Српске православне цркве.

На рускословенском су писали Јован Рајић и Захарија Орфелин.

Славеносрпски језик

Пошто рускословенски није био лако разумљив свим читаоцима, српски писци почели су да га мешају са српским народним и руским књижевним језиком. Тако је настао славеносрпски језик.

Славеносрпски није имао утврђена граматичка и правописна правила. Употребљаван је од друге половине XVIII до средине XIX века.

Прво дело на славеносрпском језику био је Славеносрпски магазин Захарије Орфелина из 1768. године.

На славеносрпском су писали и Јован Стерија Поповић, Милован Видаковић, Јован Хаџић и други писци.

У истом периоду поједини писци употребљавали су и народни језик. Најзначајнији међу њима био је Доситеј Обрадовић, који се залагао да се књиге пишу језиком разумљивим народу.

СИСТЕМАТИЗАЦИЈА

• 863. – Моравска мисија и почетак словенске писмености.
• Ћирило је створио глагољицу, прво словенско писмо, а ћирилицу су створили Климент и Наум.

КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК	ВРЕМЕ УПОТРЕБЕ
Старословенски језик	од IX до XI/XII века
Српска редакција старословенског – српскословенски језик	од XI/XII века до тридесетих година XVIII века
Рускословенски језик	од тридесетих година XVIII века до друге половине XVIII века
Славеносрпски језик	од друге половине XVIII века до Вукове реформе, половином XIX века
Народни језик	од Вука до данас

ПРОВЕРИ ЗНАЊЕ

1. Повежи језик са његовим објашњењем

1. старословенски
2. српскословенски
3. рускословенски
4. славеносрпски

а) руска редакција старословенског језика;
б) први књижевни језик свих Словена;
в) српска редакција старословенског језика;
г) мешавина рускословенског, руског књижевног и српског народног језика.

2. Допуни реченице

а) Прво словенско писмо назива се …

б) Почетком словенске писмености сматра се … година.

в) Српска редакција старословенског језика назива се …

г) Руски учитељ који је отворио Славјанску школу у Сремским Карловцима био је …

д) Прво дело на славеносрпском језику било је …

3. Напиши којим су језиком написана дела

• Мирослављево јеванђеље:
• Душанов законик:
• Славеносрпски магазин:

Прикажи решења

1. 1-б); 2-в); 3-а); 4-г)
2. а) глагољица;
   б) 863;
   в) српскословенски језик;
   г) Максим Суворов;
   д) Славеносрпски магазин.
3. Мирослављево јеванђеље – српскословенски језик; Душанов законик – народни језик са елементима српскословенског; Славеносрпски магазин – славеносрпски језик;